Литерарни конкурс

 Литерарни конкурс

"Лутам, још, витак, са сребрним луком"

Поводом обележавања 120 година од рођења Милоша Црњанског, ССШ "Милош Црњански" расписала је литерарни конкурс "Лутам, још, витак, са сребрним луком", за ученике средњих школа на српском језику. На конкурс је приспело преко 50 радова. 

У петак, 25. октобра 2013, саопштени су резултати одлуке стручног жирија састављеног од професора српског језика и књижевности ове школе.

Наша ученица Мирјана Грубић, 4.3, освојила је треће место.

Пошто је Мирјана спречена због болести да присуствује проглашењу, рад је прочитао Корнел Екреш. Ученица ће, као и остали награђени, имати ту част да свој рад прочита на књижевној вечери посвећеној Милошу Црњанском у Народној библиотеци "Јован Поповић" у четвртак, 31.10.2013, у 19 часова. О овом истакнутом писцу те вечери говориће уважени професор Филозофског факултета, др Миливој Ненин.

Честитамо Мирјани!

 

“Лутам још. витак, са сребрним луком (...)”

Дан полако измиче и пада мрак. Склапам очи, маштам, чезнем да нешто променим, да одем негде далеко.

Даљина ме вуче, ноћ разбуктава моје скривене наде о нечем бољем, другачијем и непознатом. Собу ми испуњава мирис слободе, даљине и пространства. И када помислим да кренем, у грудима ме нешто стегне... Знам, то је љубав, нада, то су успомене, то је мој завичај.

Пролеће је... Време када се све буди, поново рађа... Тако би бар требало да буде. Када се осврнем, видим да се нешто дешава, понадам се, али безуспешно. Све је суморно и тужно. Киша је натопила земљу и, уместо да нам она узврати цветом и плодом, рађа само блато. Сад знам какав је осећај ходања по блату, сад схватам војнике полка мајора Исаковича који гину за туђе интересе и враћају се у завичај који је привидно онај њихов прави.

Желим, као и они, да  буде боље, желе и људи око мене, раде, труде се и боре, али нема помака. Овде као да је време стало. Морам да трагам, да одем. Тамо негде је боље, убеђена сам. Тамо негде је мирније, веселије, тамо се труд и рад исплате.

Чезнем да као Вук Исакович кренем у потрагу за нечим лепшим, бољим и вреднијим. Он је сањао о свом бескрајном плавом кругу, о пространствима. Тражио своју звезду. Није је нашао.

Његов неуспех навео ме је на лутања, јер овај народ се не предаје. Овде, разапети ни за шта, попуњавамо туђ видик и бацамо погнуту сенку. Не припадамо нигде, само тонемо, губимо се у сопственим признањима и у колотечини околине. Тамо смо странци, и другима, и себи самима.  Куда да кренем? Да ли да освојим  тихе и снежне врхове Урала?

Јасно ми је да овако убијам себе, али и даље се надам и чезнем за бољим негде далеко, и даље лутам...

 

Мирјана Грубић, 4.3

ментор Душица Јованов